Je­dan od naj­po­zna­ti­jih rok mu­zi­ča­ra na na­šim pro­sto­ri­ma, Đor­đe Da­vid Ni­ko­lić, odr­ža­će ve­če­ras kon­cert u Ve­li­koj sa­li KIC-a „Bu­do To­mo­vić” u Pod­go­ri­ci. Biv­ši front­men kult­nog sa­sta­va Ge­ne­ra­ci­ja 5, na­kon du­že pa­u­ze, sa sa­da­šnjim ben­dom De­ath saw, pru­ži­će pod­go­rič­koj pu­bli­ci pra­vu ro­ken­rol svir­ku sa svim pje­sma­ma ko­je je sni­mio u svo­joj ka­ri­je­ri. U raz­go­vo­ru za „Dan” Đor­đe Da­vid ot­kri­va za­što smo ovo­li­ko če­ka­li na nje­gov kon­cert, go­vo­ri o re­kon­ro­lu da­nas, glu­mi i po­zo­ri­štu, a pri­sje­ća se i Ge­ne­ra­ci­je 5...
- Ni­je bio moj iz­bor da me to­li­ko du­go ne­ma kod vas, ne­go je pro­blem u to­me da se ras­par­ča­va­njem one ve­li­ke ze­mlje de­ša­va­ju ne­ke čud­ne stva­ri baš kad je u pi­ta­nju ko­mu­ni­ka­ci­ja me­đu lju­di­ma, po­go­to­vo u umjet­no­sti što mi­slim da je po­gre­šna stvar. Vi­dim da se ne emi­tu­ju spo­to­vi, ko­je sam za ži­vo­ta ra­dio i kao član Ge­ne­ra­ci­je 5, u ben­du Fuz­zboks i kao član ben­da De­ath saw, a to­ga do­sta ima na ju­tju­bu u HD re­zo­lu­ci­ji. Če­sto sam do­la­zio u Cr­nu Go­ru po­ku­ša­va­ju­ći da na­pra­vim tu me­dij­sku pro­mo­ci­ju ne bi li se ti spo­to­vi emi­to­va­li na cr­no­gor­skim te­le­vi­zi­ja­ma, me­đu­tim iz ne­kog raz­lo­ga spo­to­vi ro­ken­rol iz­vo­đa­ča se vr­lo ri­jet­ko emi­tu­ju. Mi­slim da je to šte­ta ka­ko za pu­bli­ku ko­ja nas pra­ti, ta­ko i za nas ko­ji to ra­di­mo sa pu­no lju­ba­vi - ob­ja­šnja­va Đor­đe Da­vid.
Iako sma­tra da je ro­ken­rol iz­nad po­li­ti­ke, pri­mje­ću­je da su svi po­li­ti­ča­ri to­kom 70-ih i 80-ih go­di­na na­pra­vi­li ve­li­ki po­li­tič­ki pro­boj na dok­tri­na­ma ro­ken­ro­la.
- Sve što je ro­ken­rol iko­no­gra­fi­ja i ro­ke­re­nol ide­o­lo­gi­ja i dan da­nas se ko­ri­sti ka­da je u pi­ta­nju bi­lo ka­kva po­li­tič­ka pro­mo­ci­ja i svi ve­li­ki po­li­tič­ki li­de­ri u re­gi­o­nu ko­ri­ste te dok­tri­ne na osno­vu ko­je pra­ve svo­je kam­pa­nje i ne­ku vr­stu ido­lo­po­klon­stva. S tim što mi­slim da je ro­ken­rol bes­kraj­no či­sta pri­ča iako se ido­lo­po­klon­stvo de­si za­i­sta se de­si či­sta sr­ca. Baš zbog to­ga mi je kri­vo što je ko­mu­ni­ka­ci­ja ro­ken­ro­la i ze­ma­lja u re­gi­o­nu sta­vlje­na na mar­gi­nu, me­đu­tim za­hva­lju­ju­ći do­brim vi­bra­ci­ja­ma i sr­ci­ma lju­di sa ko­ji­ma smo mi bi­li u kon­tak­tu, a to su lju­di iz Nik­ši­ća, Pod­go­ri­ce ipak smo tu i ta­mo uspi­je­va­li da do­đe­mo do pu­bli­ke i pod­sje­ti­mo na te ne­ke pje­sme ko­je sam do­sad sni­mio. Ma­da to lju­di u Cr­noj Go­ri zna­ju bez ob­zi­ra da li ima­ju 17 ili 57 go­di­na - is­ti­če on.
Ka­ko ka­že, ra­du­je se što će pr­vi put na­stu­pi­ti u jed­noj ozbilj­noj in­sti­tu­ci­ji ko­ja nje­gu­je pra­ve kul­tur­ne vri­jed­no­sti.
- Imam ogrom­nu tre­mu u naj­po­zi­tiv­ni­jem smi­slu i je­dva če­kam da kon­cert poč­ne. Znam ko­ja je tra­di­ci­ja KIC-a, to je jed­na ozbilj­na ku­lu­tur­na usta­no­va ko­ja na­rav­no ni­je za­sno­va­na sa­mo na ro­ken­rol mu­zi­ci već su tu i pro­mo­ci­je knji­ga i po­zo­ri­šne pred­sta­ve ka­ko cr­no­gor­skih glu­ma­ca i re­di­te­lja ta­ko i po­zo­ri­šnih gru­pa i pred­sta­va iz re­gi­o­na. Ne znam u Sr­bi­ji ko­ju bih in­sti­tu­ci­ju upo­re­dio sa KIC-om „Bu­do To­mo­vić”, za nas kao bend je ve­o­ma ve­li­ka čast i ap­so­lut­no će­mo se tru­di­ti da svo­jim an­ga­žma­nom, re­per­to­a­rom i na­rav­no vir­tu­o­zno­šću oprav­da­mo da­to nam po­vje­re­nje od stra­ne Sne­ža­ne Bur­zan ko­ja je ima­la slu­ha i na­pra­vi­la tu pri­ču - ka­že Đor­đe.
Ot­kri­va­ti kon­cert­ni re­per­to­ar pri­je sa­mog na­stu­pa Đor­đe Da­vid sma­tra je­re­som, ali sva­ka­ko obe­ća­va od­lič­nu svir­ku pu­nu do­brih pje­sa­ma i ener­gi­je.
- Od me­ne se mo­že oče­ki­va­ti sve ono što sam do­sad ot­pje­vao, sni­mio i ura­dio sa do­da­ci­ma ko­ji će bi­ti iz­ne­na­đe­nje. To su ne­ke do­bro po­zna­te nu­me­re dru­gih iz­vo­đa­ča ko­je će­mo od­ra­di­ti u na­šem ma­ni­ru, fa­zo­nu i ener­gi­ji. U sva­kom slu­ča­ju to će bi­ti do­bra ro­ken­rol svir­ka obo­je­na ba­la­da­ma ko­je će lju­di ap­so­lut­no pre­po­zna­va­ti. Ka­da je u pi­ta­nju že­sti­na zna se ko­ja je to vr­sta mu­zi­ke, pje­sme ko­je su ve­za­ne za moj lik i dje­lo - na­gla­ša­va on.
Da je ro­ken­rol ne­ka­da bio stvar pre­sti­ža sla­že se i naš sa­go­vor­nik, is­ti­ču­ći da ni­ka­da to­kom svo­je du­go­go­di­šnje ka­ri­je­re ni­je pri­sta­jao na bi­lo ka­kve kom­pro­mi­se.
- Ni­ka­da se­bi ni­sam do­zvo­lio tu vr­stu luk­su­za za­to što sma­tram pri­sta­ti na emo­tiv­ni kom­pro­mis po­što za me­ne mu­zi­ka je emo­ci­ja , te­a­tar je emo­ci­ja jer sam ja di­plo­mi­ra­ni glu­mac, zna­či koc­ka­ti se sa sa­mim so­bom. To su stva­ri na ko­je pra­vi umjet­nik ne­će pri­sta­ti. Na­rav­no da se če­sto de­ša­va­lo da zbog ta­kvih stva­ri po­sto­je pe­ri­o­di kad sam ja bio gla­dan i umjet­nik ni­je umjet­nik ako čo­vjek ko­ji že­li da osta­vi trag iza se­be i bu­de zvi­je­zda uko­li­ko ni­je osje­tio bu­kval­no fi­zič­ku glad kao po­sle­di­cu svog sta­va - do­da­je Đor­đe.
Po­red rok­ne­ro­la ko­ji je sa­stav­ni dio nje­go­vog ži­vo­ta, in­spi­ra­ci­ju i ži­vot­nu en­rer­gi­ju mu još uvi­jek pru­ža vje­ro­va­nje u to da su lju­di ne­gdje u du­bi­ni du­še do­bri.
- Ka­da sa lju­di­ma po­či­njem ne­ka­kvu ži­vot­nu pri­ču, a pri­o­ri da­jem 100 po­sto po­vje­re­nja dok me ne iz­da­ju, mi­slim da se ta­ko mno­go lak­še do­la­zi do pra­vih lju­di i pri­ja­te­lja. Ne kal­ku­li­šem , ne­mam te va­ri­jan­te ko­je se zo­vu pro­vje­ra­va­nje i slič­ne stva­ri, lo­ja­lan sam sa­mom se­bi u onom naj­či­sti­jem smi­slu ri­je­či. Pri­pa­dam onoj gru­pi lju­di ko­ja ako se i sa ne­kim po­sva­đa sve nje­go­ve taj­ne no­sim sa so­bom u grob. Mi­slim da je to stvar ko­ja se zo­ve od­nos pre­ma sa­mom se­bi i to je ono naj­bit­ni­je, ta­kvi su uglav­nom lju­di u ro­ken­ro­lu, lju­di ko­ji ne pri­sta­ju ni na ka­kvu vr­stu kom­pro­mi­sa i lju­di ko­ji su ozbilj­no po­sve­će­ni umjet­no­sti - ot­kri­va on.
A.Š..


Sa bo­ljim ben­dom ni­sam ra­dio

Iako ga još uvi­jek pam­te po Ge­ne­ra­ci­ji 5 sa ko­jom je osta­vio ne­iz­bri­siv trag u mu­zi­ci, Đor­đe ka­že da u sa­da­šnjem ben­du De­ath saw ni­je sa­ra­đi­vao sa bo­ljim mu­zi­ča­ri­ma.
- Ge­ne­ra­ci­ja 5 je dio mo­je isto­ri­je i umjet­nič­ke lič­ne kar­te i jed­no­stav­no od to­ga ni­kad ne mo­žeš da po­bjeg­neš ni­ti ja že­lim. Ne znam ka­ko za­bo­ra­vi­ti Ge­ne­ra­ci­ju 5 s ob­zi­rom na pje­sme ko­je smo osta­vi­li, a sa ben­dom sa ko­jim sa­da na­stu­pam ura­dio sam ozbilj­nu pri­ču. To su pre­o­zbilj­ni svi­ra­či i mi­slim da sa bo­ljim ben­dom u ži­vo­tu ni­sam ra­dio. Jed­no­stav­no kad je mu­zi­ka u pi­ta­nju i na­čin na ko­ji oni to ra­de, to je vir­tu­o­znost sa ko­jom sam se sre­tao ra­de­ći sa mu­zi­ča­ri­ma u SAD. Kad ka­žem da na ovaj kon­cert tre­ba do­ći on­da vam ka­žem da će­te ima­ti do­ži­vljaj da su is­pred vas mu­zi­ča­ri ko­ji svi­ra­ju sa one stra­ne oke­a­na. Alek­san­dar Mi­tro­vić, kom­po­zi­tor je čo­vjek ko­ji je ozbi­ljan stu­dij­ski mu­zi­čar u Švaj­car­skoj, Nje­mač­koj, Ita­li­ji, Fran­cu­skoj, Đor­đe Go­lu­bo­vić kao bas gi­ta­ri­sta je ne­ko ko u okvi­ru svo­je pri­če ra­di sa par ben­do­va u re­gi­o­nu a Ste­fan Dže­le­to­vić je ina­če bub­njar ne sa­mo u ben­du De­ath saw već i ben­du Mor­tal Kom­bat - is­ti­če on.


Igra u mju­zi­klu o Te­sli

Iako je iza­brao da mu ži­vot­na po­zor­ni­ca bu­de mu­zič­ka bi­na, Đor­đe je ak­ti­van i u po­zo­ri­štu, a tre­nut­no igra pred­sta­vu „Te­sla i bit­ka na mag­net­nom po­lju”.
- Ja sam mju­zi­kle igrao u po­zo­ri­štu na Te­ra­zi­ja­ma kra­jem 80-ih i po­čet­kom 90-ih go­di­na i to su pred­sta­ve ko­je su bi­le ras­pro­da­te. Tre­nut­no u Na­rod­nom po­zo­ri­šu igra­mo mju­zikl ko­ji se zo­ve „Te­sla i bit­ka na mag­net­nom po­lju” u čast 160 go­di­na Ni­ko­le Te­sle. Pre­mi­je­ra je bi­la pro­šle go­di­ne u de­cem­bru i sve do kra­ja se­zo­ne je bi­la ras­pro­da­ta. Jed­no­stav­no u te­a­tar ne ula­zim za ma­le pa­re i ka­žem ako se ikad u ži­vo­tu bu­dem ba­vio po­li­ti­kom ba­vi­ću se iz jed­nog je­di­nog mo­ti­va, a to je da od­nos pre­ma lju­di­ma ko­ji se ba­ve mu­zi­kom, glu­mom, re­ži­jom bu­de mno­go bo­lje tre­ti­ran jer sma­tram da je kul­tu­ra ne­što što je naj­bit­ni­ji iden­ti­tet za jed­nu na­ci­ju. Kao što sma­tram da je otvo­re­nost pre­ma dru­gim kul­tu­ra­ma stvar ši­ri­ne i sprem­no­sti da ta na­ci­ja ide na­pri­jed - za­klju­ču­je Đor­đe Da­vid.